Psihosomatski pristup čoveku, pojavljuje se još u vreme Hipokrata, a Psihosomatska medicina sredinom XIX veka, i  bavi se istovremeno telom i duhom, odnosno direktnim odnosom izmedju some i psihe.

Ona opisuje način, na koji su organska oboljenja izazvana ili pogoršana svesnim konfliktima u okolini, ili  onih koji su mahom nesvesni.

U istoriji razvoja Psihosomatske medicine, razvilo se nekoliko pravaca. Prvi, na čelu sa Georgom Grodek-om, velikim pobornikom i inspiratorom, drugi pravac je oko Franca Aleksander-a (Čikaška škola) u SAD, treći, oko Aleksandra Mičerlih-a, u Nemačkoj, i četvrti  Pjera Marti-ja i Mišela De M’Izana (Pariska škola) u Francuskoj.

Savremena Psihosomatska medicina, bavi se epidemiološkim istraživanjima psihosomatskih poremećaja i bolesti, kliničkim istraživanjima udela emocionalnih i psihičkih konflikata u njihovoj etiopatogenezi, kao razvojem i primenom različitih psihoterapijskih, relaksacionih i drugih metoda i tehnika u njihovom tretmanu. Pored područja kardiovaskularne psihosomatike, grastrointestinalne psihosomatike i drugih, psihoneuroendokrinologija i psihoonkologija, kao i terapijske tehnike, danas su od posebnog interesa.

Edukacija je namenjena lekarima svih usmerenja, kliničkim psiholozima, socijalnim radnicima, defektolozima, visokom i srednjem medicinskom kadru. Postoje početni, srednji i viši stepen edukacije.